Ово је портфолио Соње Шумоња

Мотивациони есеј

Надам се да сте већ прочитали мој мотивациони пре-есеј? Надам се да јесте и да овде могу само додати само да сам спојила своје две велике љубави, према Математици, краљици свих наука и према педагогији, и да сам обликована у тој споју као предавач Математике у средњој школи!

Мотивациони есеј

О себи…

O настави…

О ученицима…

О Математици…

Читајући мој пре-есеј, можете увидети да ме је  наставнички позив “позивао” много раније него што је то објективно било остварљиво. Наиме требало је завршити још пуно школе до момента  да могу ученике гледати са друге стране катедре. Ако се томе дода наизглед споредна чињеница, да су и моји родитељи били просветни радници, у доба мог одрастања и формирања као личности, није ни чудо што је избор мог занимања био и остао наставнички позив. А мој први час који сам одржала као наставник математике, протекао је сасвим природно, јер ниједна чињеница из школског живота ми није била непозната –од уписивања часа на правилан начин, давања домаћих задатака, оцењивање…У настојању да будем што бољи наставник, радила сам истовремено и пуно на својој професионалној афирмацији и едукацијама, а трудила сам сам се да пружим својим ученицима што више знања из области Математике, не заборављајући ни педагочко –психолошко-методички приступ настави као изузетно битну компоненту наставног процеса.

Још један елеменат ме дефинише, нарочито у послењих десетак година! Друштвене мреже открила сам на самом почетку, неге на прелазу између 2006 и 2007. године. Са бившим ученицима направили смо групу https://www.facebook.com/groups/etstesla.nis/  на ФБ, чији сам администратор (популарно АДМИН), а која је сад прерасла у озбиљну групу и у међувремену постала званична група! Ту су обавештења, линкови, поруке, све што описује школски живот! Свој посао админа схватам озбиљно, нема било ккаквих ласцивних, дискриминаторских, хејтерских, националистичких садржаја.

Настава Математике коју држим већ пуних, препуних  24 године, могла би да се подели на неколико фаза. Најпре, као приправник, као и првих радних година, била сам јако строга, пажљиво сам водила евиденцију, држала се стриктно програма, а све теме сам разрађивала до детаља, са много додатних објашњења, доказа, аксиома, теорема…Истина, тих година наша привреда је цветала, Електронска Индустрија је напросто “усисавала” све свршене електротехничаре, а најбољи су студирали са изузетним успехом, углавном техничке факултете. Са друштвеним променама, наша Школа изгубила је на популарности, а самим тим су долазили ученици не превише мотивисани за откривање математичких тајни! Та чињеница променила је мој базични став да сви све морају знати, до најситнијих детаља, па сам смањила своје математичке захтеве. За најбоље је увек било најтеже, али сам једноставније давала прелазну оцену. Нажалост! Морам рећи само да сам ја са истим ентузијазмом радила и у инфлацијско време за 2 марке, и пре тога за много више, јер сам увек сматрала да сам ја не само наставник Математике, већ и васпитач, који треба младим људима да пренесе и потребу за неким другим вредностима, како што су поштење, рад, другарство, истрајност, упорност и самосвесност, а не само да буду окренути стицању материјалних вредности.

С друге стране, много сам опуштеније посматрала задати школски програм, као основу, на коју треба само направити надградњу. Разазнавала сам шта је за моје ученике битније, а шта мање битно, посебно што је њихово техничко усмерење захтевало од мене да им олакшам рад у техничким предметима. Наиме, немам дилеме да сада тема Тригонометрија у првом разреду мора да се обрађује прва, иако сам ја по вокацији математичар-логичар, јер то ученицима олакшава рад у Електротехници, а колегама олакшава рад на часовима Електротехнике. И све функционише сасвим природно, јер се градиво природније уклапа! Покушавама да што чешће примењујем мултитаскинг, где ученици раде задатке који повезују тематски и друге предмете. Пре две године, када сам имала матуранте, за матурски рад смо колегиница и ја дале једном ученику тему из области Математичке логике и Булових алгебри, чиме смо повезале Математику и Дигиталну електронику. Ученик је био одушевљен!

Гледам да ученике увек награђујем за разне активности, почевши од најмањих…у учионицама  где су одељења којима предајем, увек има паноа, које праве и за које увек  буду награђени оценом! Математичких модела имам пуне кутије, све то стоји у математичком кабинету те могу да их користе и остале колеге. Иначе, сви  дидактички материјали које направим, доступни су свим колегама који то желе да искористе.

Методика, дидактика, стручна усавршавања, то су термини које користим целог свог радног века. На семинаре сам ишла кад нико није, јер многи нису желели да улажу у себе, јер “то нико не вреднује и не мора се”. Писала сам, радила радове, да бих свој ум држала увек у тонусу и да се не бих увукла у љуштуру самодовољности. Завршила сам специјализацију, са идејом да наставим са радом на себи. Стицајем околности, дошле су тешке године по нас и наше друштво у целини, ратови, општа немаштина и ја сам своја професионална интересовања једноставно окренула на другу страну!

Једноставно, открила сам разне математичке софтверске пакете, а одскоро и интернет сервисе, научила сам да их користим и да их презентујем својим ђацима! Али то није мој највећи успех-већ чињеница да едукујем своје ученике да их користе самостално. Задајем им домаће задатке у ГеоГебри, користе online Wolfram Alpha, користе скупоцени Mathematica Wolfram. Могу их користити и на писменим задацима, и имају опцију да аналитичку геометрију раде на лаптопу  укористећи ГеоГебру или “ручно”. Јер математичка филозофија ипак треба само математичарима, а инжењерима треба резултат!

У моменту кад је требало направити портфолио, почела сам да скупљам папире, радове, документа у једну повећу кутију. Међу припреме завукао се сет фотографија са свадбе мог бившег ученика Валентина Николића (дипломирани инжењер електротехнике, водећи инжењер У Бошу, у Немачкој)! И тада сам схватила: моји ученици су најбитнији део мог портфолија! Ти млади, способни, успешни, породични људи су оно чиме се ја дичим и о чему треба да причам! И срећна сам, јер сам са већином у контакту, захваљујући Фејсбуку и интернету уопште. Идем и на 18.-те рођендане, и на свадбе и крштења, да годишњице матуре и на одбране дипломских радова… На предлог свог бившег ђака Миодрага Ђорђевића (тада студента психологије, а сада доктора антрополошких наука са психологијом), основала сам Невладину оранизацију Центар за помођ деци 2001. године и годинама сам била председник Организације! То је данас велика и поштована организација (један од наших највеђих и најзначајнијих пројеката је Свратиште за децу улице), а у тренутку  законских захтева о поновним регистрацијама Удружења грађана, Центар за помоћ деце сам пререгистровала на Мишу! Сматрам да млади људи треба да иду напред, да добију своју шансу, да сам ја претрчала део пута који је био можда најтежи, а да сад долази ново доба за нове људе.

А ученици који су сад у школи? Трудим се да будем уз њих, да науче разлику између друштвено прихватљивог и друштвено неприхватљивог понашања, да будем медијатор између њих и осталих наставника, али врло често одиграм ту улогу и између својих ђака и њихових родитеља. Време показује да су моје одлуке и понашање исправни!

Наравно, сама математика је тешка наука, свеобухватна и обухвата изузетно дуг период учења. Наравно, увек има и добрих и лоших оцена.Трудим се да увек наступам са позиција позитивних мотивација код ученика. А ако се и поткраде недовољна оцена, ученици увек, на сваком часу и на допунској настави,   могу да поправе своје оцене, иако је за мене то повећан труд

Математику коју познајем и коју преносим ученицима могла бих поделити на два раздобља: пре и после рачунара. Звучи једноставно, али је све много компликованије него што изгледа у први мах! Наиме, у почетку свог радног века ( а напунила сам 24 године радног искуства), калкулатори још нису добили зелено светло у раду у учионици. Анегдота, јер сам одбила да радим по чувеним логаритамским таблицама, у другом разреду, и храбро сам се одупрела надзорниковом настојању да ми објасни да је “то по програму!” Срећом, човек мудар и широких схватања (!) прихватио је моје објашење да “одбијам да радим застареле ствари”. Губити корисно време, које се може искористити за нова сазнања! И…након неколико година таблице су избачене из програма.

Моје “познанство” са рачунарима траје довољно дуго, да сам прошла разне ступњеве у примени рачунара у настави! Најпре сам куцала писмене задатке, да би сваки ученик имао свој папир и да се могућности погрешног записивања задатака смање. Техничке могућности у школи дозвољавале су само коришћење графоскопа, шти је било релативно скупо и непрактично, иако сам га повремено користила да бих припремила и одржала наставу на тај начин. Рачунарска учионица се пажљиво закључавала и у њу су могли само “одабрани”.

Нисам губила време, радила сам на себи, учила сам коришћење разних апликативних софтвера за математику, имајући само визију да ће једног дана бити могуће да то користим у настави!

Срећом, огледна одељења која смо добили у Школи, донели су ми двоструку добробит! Опремљене су и рачунарске учионице у које сам могла да имам приступ са својим ученицима, мултимедијалне учионице са видео-бимом и рачунаром, у којима сам могла да пуштам припремљене математичке садржаје, да проверавамо домаће задатке које су припремали у електронској форми или да примењујемо нове математичке апликативне софтвере, GeoGebra i MAthematica. А још кад смо открили онлајн интернет сервисе, попут WolframAlpha! Срећи нема краја.

Друга врста добробити коју ми је донео рад у огледним одељењима, сасвим је другачија: уместо да то посматрам са теже стране, схватила сам неслућене, отворене могућности у избору метода, облика и наставних средстава у  настави! И ту је почела наша NEWER ENDING STORY!

Све смо коначно уобличили применом платформе за учење Moodle, коју смо “подигли” при нашем Школском сајту. Сада ученици имају увек доступне материјале, на интерактивним часовима не морају да записују презентовање слајдова, домаће могу да приложе у електронском облику, раде онлајн тестове, имају форуме, развијају и сарадничко учење. Смањили смо штампање материјала, у складу са новим приступом очувања човекове средине и очувању наших природних ресурса. Сваки ученик има свој налог, а ја могу да контролишем њихов рад. Учење на даљину омогућава сваком ученику да напредује сопственим темпом, а ученицима који су одсутни омогућава да имају иста постигнућа као и други ученици. У томе наша школа предњачи у иновацијама и применама ИКТ у настави у Србији. Постављамо нове стандарде у образовању.

А где је ту математика, многи се питају?! Зар неће примена компјутера у математици угрозити сам процес образовања? С друге стране имамо пад интересовања за математику, иако је потребнија свету него икада. Треба инсистирати на правилном коришћењу рачунара и то је круцијални момент за успех математичког образовања.

Како радим у Електротехничкој школи, увидела сам да ученицима треба омогућити брз и ефективан апарат за добијање тачних резултата. Рачун је оно што је несигурно и што прави проблем! Треба ученике научити добром осећају за рад и за могућност добијања корисног резултата (једном је мој ученик, рачунајући ручно, добио да “неки посао треба да ради 25 сати дневно”, потпуно не увиђајући неоставарљивост таквог резултата). А рачун никако није математика. Да би смо свакодневно функционисали у свом окружењу, користимо математику. А она је све битнији део наше ставрности, посебно у техници! А моји ученици, чије је опредељење техничко, морају јако добро да се сналазе у математичким задацима. С друге стране, логичке везе, које употребом математике се стварају и јачају, други су битни моменат у математичом образовању, које се користе за логичку процену (да ли се може радити 25 сати дневно?).  А не треба мешати редослед технолошког развоја са остварљивошћу: ако је папир изумљен пре рачунара, не значи да је лакше и боље радити задатак на папиру него на рачунару.

Још један велики разлог што сам потпуно променила свој приступ процесу учења математике је то што нам у школе долазе деца, млади људи, који су потпуно незаинересовани за едукацију каква је била вековима. Ти млади њуди нам делују чак генетски промењени, а стручњаци из области психологије их називају “З генeрација” (Z  GENЕRATION). Млади рођени након 1990. године, у ери дигитализације, захтевају визуелизацију свих садржаја који им се презентују. Треба их научити критичком мишљењу и потреби филтрирања информација, а не простом меморисању чињеница. Такође фактор ВРЕМЕ је веома битан, јер пажња З-оваца опада већ након 10-15 минута; ту на сцену ступа е-учење, учење на даљину и наша Moodle platforma.

Спремно сам дочекала све могуће промене, које доноси оваква револуција у образовању! И засад сам увек –КОРАК ИСПРЕД!

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s